Pošto je putnički saobraćaj na Dunavu u ekspanziji želeli bi da ukažemo na mogućnosti koje on pruža za trgovinu naftnim derivatima i mazivom.

Kao što je poznato trenutno u Republici Srbiji brodovi mogu da se snadbevaju pogonskim gorivom na četiri mesta ( Luka Novi Sad, Mondo Luka Beograd, Veliko Gradište i Prahovo ).

Međutim za putničke brodove su ta mesta skoro pa neprihvatljiva iz više razloga:

1. Brod mora da napusti pristanište da bi se snabdeo gorivom

2. Putnici moraju da napuste brod prilikom snadbevanja gorivom ( pored republike Hrvatske jedini primer u Evropi) iako su svi brodovi opremljeni sa euro spojem a Srbija je potpisnik ADN sporazuma što podrazumeva visok tepen edukacije u rukovanju opasnim teretima, između ostalog i derivatima.

3. Republička uprava carina ima neki urođeni strah da će neko sa putničkog broda prokrijumčariti gorivo, iako takav slučaj još nije zabeležen i verovatno nikada neće ni biti.

Kakve posledice trpe građani Republike Srbije zbog toga?

Imajući u vidu broj prolazaka brodova kroz Srbiju i imajući u vidu da brod potroši od Pasave (Nemačka) do Crnog mora (Rumunija) i nazad oko 70.000 litara goriva i 220 litara ulja, to bi matematički izgledalo ovako. Kada bi Republika Srbija od litre goriva imala samo 1dinar (jedan dinar) to bi hipotetički moglo da donese zaradu od 700.000 evra godišnje samo na osnovu trgovine gorivom sa putničkim brodovima. Siguran sam da država ima više od jednog dinara po litri goriva tako da je i mogućnost zarade mnogo veća. Ovako se svi ti brodovi snadbevaju u Nemačkoj, Austiji i Mađarskoj te mi ostajemo uskraćeni za punjenje našeg budžeta.

Moguće rešenje: Naši privrednici već godinama mole da im se dozvoli snadbevanje goriva tako što će sa brodom specijalno konstruisanim za to doći na bok putničkog broda i snadbeti ga gorivom. Rešenje bi bilo da im se to i dozvoli a carina bi mogla da kontrolom broda za snabdevanjem i otpemnice sa broda ima punu kontrolu nad prometom derivata.

Takva rešenja se koriste u svim zemljama EU: Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Bugarskoj i svuda to funkcioniše bez problema, te bi molili naše organe vlasti da se upoznaju sa takvim načinom snadbevanja brodova i daju mogućnost našim građanima da žive bolje koristeći te pogodnosti. Malim smanjenjem akcize i poreza na gorivo za brodove mogli bi postati lideri u snabdevanju goriva brodova u tranzitu kroz našu zemlju. Želimo da podsetimo da je saobraćaj putničkih brodova u stalnom porastu i da beleži najveći rast te grane privrede u Evropi.

Kapetan Igor Dorčić

Zapovednik vreste A

Poslednjih godina se mnogo govori o očuvanju prirodne sredine. Ovde ćemo navesti neke primere kako se trenutno ophodimo prema prirodi, prvenstveno prema našim rekama, Dunavu i Savi i daćemo neka moguća rešenja kako bi mogli da unapredimo naš odnos prema zagađenju i očuvanju prirode.

1. Smeće;

Trenutno stanje u Republici Srbiji je ovakvo:

ne postoje kontejneri za odlaganje smeća u lukama, prevodnicama i pristaništima!

Iako je taj proces otpočeo sa projektom NEVADA u kojem učestvuje i Republika Srbija ništa se nije promenilo od tada. Trenutno je odlaganje smeća moguće jedino entuzijazmom lađara koji imaju volju da očuvaju prirodu. Meni jedino poznata mesta za odlaganje smeća su: Pristanište za putničke brodove u Beogradu, Pristanište u Novom Sadu i brodoremont JRB-a u Pančevu. Pristanište u Beogradu je u mogućnosti da primi oko 16m₃ smeća, u Novom Sadu oko 16m₃ i remont JRB-a oko 16m₃.
Uzmimo za primer pristanište U Beogradu gde dnevno nekada stane i 10 brodova, a prosečno se izbacuje oko 6m₃ smeća po brodu što dovodi do 60m₃ potrebnih kapaciteta za prijem smeća. U Beogradu postoji mogućnost i odlaganja stakla, dok je u Brodoremontu Pančevo moguće odložiti staklo, papir, akumulatore i rabljeno ulje. Znači jedino mesto u Srbiji gde je moguće odložiti sav otpad je u vlasništvu JRB-a i ono to čini samo za svoje brodove.

Pitanje je šta se događa sa otpadom sa svih ostalih brodova koji saobraćaju kroz teritorijalne vode Srbije?

Primeri:

Mađarska: U svakom pristaništu je moguće izvršiti odlaganje smeća koje organizuje agent.

Austrija: U svakom pristaništu postoje kontejneri. Imate dve opcije odložiti ne razvrstano smeće i tu je cena oko 8 eura po m₃ smeća ili odvojiti smeće, papir, metal i plastiku i onda je cena odlaganja smeća u pola cene.

Nemačka: Po mom mišljenju najbolji primer i način na koji bi se trebalo ugledati. Oni jednostavno zarađuju odlaganjem smeća. U svakoj luci se nalaze kontejneri za smeće, ali samo u retkima slučajevima oni hoće da prime smeće koje nije razvrstano. Odlaganje razvrstanog smeća je po simboličnim cenama 1e m₃ smeća ali MORA biti razvrstano. Takođe u prevodnicama stoje kontejneri za odlaganje smeća i tu je usluga odlaganja besplatna. U Nemačkoj je jako česta kontrola plovila od strane policije, među prvim stvarima koje će tražiti od vas je da vide gde i kada ste odložili smeće. U slučaju da to niste učinili očekujte visoku kaznu i u najkraćem roku ponovnu inspekciju.

Šta bi mi trebali uraditi?

Naš predlog za ovo je postavljanje kontejnera u pristaništima, lukama,prevodnicama i bunker stanicama. Posle postavljanja kontejnera potrebna je edukacija učesnika u transportu i osoba zaposlenih u lukama, pristaništima, prevodnicama i bunker stanicama. Poslednji korak bi trebao da bude inspekcijski nadzor kapetanije nad izvođenjem ovih radnji. Takođe može se postaviti uslov da smeće mora biti razvrstano i tada bi Republika Srbija imala korist od smeća, naplatila bi uslugu odvoženja smeća i reciklirala ga i dobila novu vrednost. U Nemačkoj se trenutno reciklira 85% smeća u Srbiji ispod 10%. Posebno važno bi bilo postavljanje kontejnera na graničnim prelazima i prevodnicama i svakako, u lukama gde se brodovi jako dugo zadržavaju.

2. Rabljeno ulje i kaljužne vode

U Republici Srbiji trenutno možete odložiti rabljeno ulje, koliko je meni poznato, samo u Brodoremontu JRB-a u Pančevu, a i to nije verovatno po svim ekološkim normama pošto se ulje skladišti u buradima i tako se dalje transportuje. Rabljeno ulje je veoma kancerogena tekućina sa pogubnim uticajem na eko-sistem. Jedna kap motornog ulja može da kontaminira 1m₃ zemljišta u periodu od 100 godina. Apsurd je taj da rabljeno ulje ima tržišnu vrednost i da se može koristiti ponovo u naftnoj industriji. Kada se pogleda količina motornog ulja koje se koristi u rečnom transportu i količine koja se pojavi kao sirovina za reciklažu došli bi do velike nesrazmere. Ako samo 10% tog ulja završi u našim rekama, to je ravno ekološkoj katastrofi. U projektu NEVADA sve zemlje su dobile na mesec dana mogućnost da odlažu rabljeno ulje i kaljužu u za to specijalizovan brod i da uoče benefite toga. Samo Bugarska se odlučila da ima svoj brod za odlaganje rabljenog ulja i kaljuže.

Predlog: Dozvoliti privredi da se organizuje i sama napravi stanice za predaju rabljenog ulja i nekom periodu od 2-3 godine to i subvencionisati za domaću privredu. Posle toga preći na obavezu uz inspekcijski nadzor kapetanije. Organizovati odmah odlaganje rabljenog ulja za putničke brodove (to je jednostavno isplativ posao). Preuzmete otpad, za to uzmete novac i posle ga prodate NIS-u na dalju preradu.

https://www.bilgenentoelung.de/52/Fahrplaene.htm na ovom sajtu se može videti kako je to organizovano u Nemačkoj.

3. Odlaganje fekalija

U Srbiji još niko nije ponudio usluge odlaganja fekalija sa putničkih brodova. Kada se pogleda broj putničkih brodova i mogućnost zarade, to je veliki apsurd.

Cene za to su različite od 10 eura po m₃ plus porez u Mađarskoj do 125 eura po m₃ plus porez u Austriji. Ako se isprazni jedan fekalni tank za to je moguće naplatiti i do 250 eura.

Primer fakture u Nemačkoj.PDF       Primer fakture u Mađarskoj.PDF

Predlog:

Uz pomoć agenata u putničkom saobraćaju uvesti opciju ponude pražnjenja fekalnih tankova na putničkim brodovima.

Najbolji primer na koji bi se trebalo ugledati, posebno prilikom pravljenja nove infra strukture, je odlaganje fekalija (sludge) u Holandiji, grad Arnhem. Tamo je na kanalizacioni sistem priključen odvod u pristaništu, na koji se u slučaju potrebe pražnjenja fekalnog tanka nakači mobilni merač protoka. Kompletan sadržaj se momentalno prazni u postojeću kanalizaciju a fakturiše se od strane luke po upisanom stanju protokomera.

Da bi sve ovo imalo smisla i da bi se sprovelo u praksi treba edukovati pograničnu policiju i carinu. Mi od transporta treba da stvaramo dodatu vrednost, a ne represijom da ga gušimo.

Takođe treba edukovati i učesnike u transportu. Verujte mi na reč, nikome od njih posle Bezdana neće pasti na pamet da bilo šta bace u vodu. Uvođenjem standarda u vremenskom periodu od 2-3 godine mogli bi smo da uvedemo red na naše reke što se tiče ove vrste zagađenja. Uz to Republika Srbija bi imala veliku finansijske koristi od toga.

Kapetan Igor Dorčić
Zapovednik vrste A

Foto: Patrnogić B.

Ljudi koji borave na reci, bilo profesionalno kao lađari, spasioci, policajci, ribari ili pak rekreativno, kao pecaroši, mali nautičari, splavadžije, u svakom međusobnom razgovoru će sigurno pomenuti svima zajedničku i važnu temu – ekologiju.
Jasno je zašto insistiramo na važnosti ove teme, ali još važnije je sledeće pitanje: šta smo do sada preduzeli da nešto promenimo na bolje?
U poslednje vreme se o ovoj temi često javno diskutuje, iznose se razna mišljenja, novinski članci su gotovo svakodnevna pojava, ali je i sve više individualnih akcija pojedinaca i grupa. Sa željom da sa reči pređemo na dela i na taj način damo svoj doprinos u očuvanju naših reka se i stupilo u akciju.

Članovi sportskog, rekreativnog, ribolovačkog, nautičkog društva “Stenka” iz Beograda su, uz podršku i pomoć Udruženja profesionalnih lađara Srbije organizovali akciju čišćenja akvatorija oko same marine iz malih čamaca, ali i sa obale.
Ova lokacija je izabrana za početnu, jer smo pošli sa idejom da svako od nas treba da krene od sebe, tj. svoje “kuće”, u ovom slučaju pomenute marine. Pored toga, još jedan razlog jeste i katastrofalno stanje zatečeno oko same marine tog popodneva.

Foto: Patrnogić B.

Na površini vode smo primetili najrazličitije smeće u velikoj količini, što na prvi pogled nije izgledalo kao težak zadatak, ali se kasnije ispostavilo kao pogrešan zaključak.
Naime, učesnicima akcije nije falila dobra volja ni energija, već više čamaca i naravno, volontera.
Svako od prisutnih volontera je imao zaštitne rukavice, tako da su izbegnute moguće neprijatnosti i opasnosti prilikom vađenja otpada iz vode, a posade malih čamaca su na raspolaganju imale zaštitne prsluke, kao i vesla i čaklje, što je bilo od koristi u borbi sa smećem.

Pokušaj da se iz vode izvadi i najmanji komad smeća nije izostao ni jednog trenutka.

Foto: Ilić M.

Pored volontera koji su bili u čamcima, jednak doprinos dali su i ljudi koji su otpad skupljali na obali.

Foto: Patrnogić B.

Sakupljeno smeće se pakovalo u najlonske džakove od 120 i 240 litara, a potom se na obali sve skupljalo na jednom mestu.

Foto: Patrnogić B.

Pored do vrha ispunjenih džakova, gomilu na obali su činile i automobilske gume, creva, kao i drugi kabasti otpad.

Foto: Ilić M.

Pri kraju popodneva, učinak je sledeći: sakupljeno je preko 50 džakova sa smećem, više od 10 automobilskih guma i dosta kabastog otpada.
Sedmorica momaka su kućama otišli punog srca, sa sigurnošću da su tog popodneva uradili nešto korisno i sa nadom da niko od desetine prolaznika koji su videli i pohvalili akciju, neće baciti ni papirić van kante za smeće.

Foto: Popović V.

Za sam kraj, umesto želje za imenima svih volontera kako bi im čestitali i pohvalili, možda treba poželeti informaciju o nekoj sledećoj akciji, kako bi i sami učestvovali i tako pomogli celom društvu. Tada ćete za sigurno imati priliku da pohvalite ove ljude, jer će oni ponovo biti tamo sa istom željom da urade nešto korisno. Nadam se da će kraj njih biti neko od desetine znatiželjnih prolaznika koji su zastajali kraj “Stenke” i fotografisali, postavljali pitanja, jer složićemo se – ovo je tek početak duge borbe, a svaka pomoć je dobrodošla.

Foto: Popović V.

Stanimirov Goran, Beograd, 30.03.2019

Kada se saberu utisci, Udruženje profesionalnih lađara Srbije u Novu godinu ulazi sa mnogo uspeha iz prethodne, ali isto tako i sa nekoliko loših uspomena.

Na događaje koji izazivaju osećaj gorčine ne smemo zaboraviti, pre svega kako bismo sprečili, odnosno sveli na minimum njihovo ponavljanje.

Napustio nas je kapetan Mlađen Golubovic, čovek koji će biti upamćen kao osoba koja je tokom svoje karijere nesebično delila savete i svoja iskustva, na čemu mu je zahvalno mnoštvo kolega.

Bili smo svedoci plovidbenih nesreća, tj. tragedija sa ljudskim žrtvama, požara na plovnim objektima, potonuća i izlivanja pogonskog goriva u reku usled nedostatka zaštitne barijere, čestih ugrožavanja bezbednosti plovidbe itd.

Dobrih stvari je svakako bilo više i sa radošću ćemo pomenuti neke od njih.

Ostvaren je uspešan kontakt sa Ministartstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i Inspekcijom plovidbe u vezi sa različitim pitanjima; u tiražu od 1000 primeraka iz štampe je izašao prvi broj „Lađarskog Glasnika“ koji je dostupan i u elektronskoj formi, jer se na naše zadovoljstvo tražio primerak više; Klub lađara u Petrovaradinu počeo je sa radom i veoma brzo postao mesto gde se u prijatnoj atmosferi okupljaju ne samo kolege, već i svi ljudi dobre volje.

Isto tako, u rad je puštena i probna verzija aplikacije Udruženja, kako bi se informacije delile brže i lakše.

Broj članova Udruženja se stalno uvećava, a sa radom je počeo i novoformirani Sindikat.

Nešto na šta svi treba da budemo naročito ponosni u prošlogodišnjem radu jeste izrada Preporuka i saveta za bezbednu upotrebu malih plovila. Na predlog članova Udruženja, a nakon mnogo godina, pristupilo se izaradi ovog, ispostavilo se, veoma važnog priručnika.

Lađari su se zajednički, na zadovoljstvo svih i potpuno volonterski, pažljivo bavili pisanjem teksta i skiciranjem svih mogućih situacija koje su uočene u svakodnevnoj plovidbi. Podeljena su godinama sticana iskustva u vezi sa manevrisanjem brodovima, sakupljena su do sada nepisana pravila i običaji, a citiran je i Zakon o plovidbi i lukama.

Postojala je i ideja štampanja ovog priručnika, ali se nažalost zbog nedostatka finansijskih sredstava ipak odustalo od toga, za sada. Kao jedino rešenje doneta je odluka da ceo materijal svim zainteresovanima bude dostupan na web prezentaciji Udruženja, naravno besplatno.

Usled velikog uspeha i interesovanja za pomenuti priručnik, ove godine se pristupilo izradi još opširnijeg, koji će biti od koristi kako malim nautičarima (upravljačima motornih čamaca, jedriličarima…), tako i samim profesionalcima, posadama brodova u unutrašnjoj plovidbi. Za razliku od prethodnog, ovogodišnje izdanje priručnika će formu dobiti i u štampanom obliku, što je i predviđeno ovogodišnjim budžetom Udruženja.

Nakon svega pomenutog stiče se utisak da je u godini iza nas urađeno mnogo toga, ali je ipak u drugom planu ostala zaštita životne sredine, te će se u tekućoj godini posebna pažnja posvetiti tome.

Nakon prošlogodisnje objave teksta o trenutnom stanju na našim rekama koji se odnosio na brigu o njima, njihovu zaštitu i unapređenje, reakcije javnosti i pojedinaca nisu izostale, ali stekao se utisak da i dalje nema volje većine da se po tom pitanju nešto konkretno i preduzme.

U vezi sa tim, kako je već navedeno u tom tekstu, nema potrebe svaljivati krivicu na nekog drugog ili tražiti izgovore, već se treba organizovati i dati svoj maksimum.

Početkom proleća, prvom prilikom koju nam hidrološka situacija dozvoli, u Beogradu će se organizovati akcija čišćenja vodotokova iz malih čamaca, o čemu će članovi i javnost biti naknadno obavešteni putem web prezentacije i sredstava informisanja.

U radnoj akciji mogu učestovati svi zainteresovani i voljni ljudi, a u zavisnosti od broja učesnika i broja raspoloživih čamaca, odrediće se tačne lokacije delovanja, a svako od prisutnih će dobiti zaštitne rukavice i džakove za prikupljeno smeće.

Da bismo nešto promenili nije nužno dolaziti u glavni grad, već sličnu akciju svako od nas može organizovati u svom gradu – od Bezdana do Timoka, na svom brodu, vezu za čamac ili pecaroškom mestu.

Ima nas dovoljno da skrenemo pažnju javnosti i jos jednom ukažemo na loše stanje priobalja i vodotokova, a podršku ćemo zatražiti od Ministarstva za zaštitu životne sredine, ali i domaćih i inostranih organizacija koje se bave ovim i sličnim pitanjima.

Svi oni koji neće biti u mogućnosti da fizički učestvuju u akciji nemaju razloga za brigu, jer ćemo nastojati da se slične akcije ponavljaju što češće.

Smatram da će ovo biti dobar početak, a za dalje delovanje, predloge i sugestije Udruženje stoji na raspolaganju.

Da bi smo nešto promenili na bolje, što je ideja i velika želja svih nas, moramo nastaviti istim tempom. Nije sramota skupiti tuđi otpad, već je sramota okrenuti glavu od problema koji stoji pred nama.

Goran Stanimirov,
Zapovednik vrste A

Kao osoba koja je odrasla na obalama Save i Dunava a kao jedan od mnogih ljudi koji rade na brodovima u unutrašnjoj plovidbi i koji plove od Severnog do Crnog mora, pored svih dogodovština, raznih poznanstava i priča, jedan utisak je ipak upečatljiv i meni konstantno na pameti: Dunav koji protiče kroz teritoriju naše zemlje kao da je drugačiji od onog koji izvire kod Švarcvalda i protiče kroz Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku itd.

U čemu je razlika, tačnije zašto tako mislim pokušaću da objasnim u nastavku.

Neće biti govora o karakteristikama plovnog puta, obeležavanju plovidbenih sektora, mostova i krivina, vec onako obično i ukratko, o ekologiji i očuvanju prirode, tačnije živog sveta u prirodi, nama ipak ne tako važnoj temi.

Za početak ću pomenuti reku Rajnu, može se reći najvažniji/najprometniji plovni put Evrope.

ista je duga 1320km, od kojih je plovno 863km, tačnije do grada Bazela. Na svojim obalama ima na desetine velikih industrijskih centara koji svojim radom doprinose ekonomskom razvoju država, ali istovremeno u mnogome utiču na životnu sredinu.

Treba pomenuti opšte poznatu činjenicu da se uporedo sa ekonomskim razvojem povećava i naseljenost grada/regije, a zatim se ponovo povećava (nepovoljni) uticaj na floru i faunu.

U Bazelu je 01.11.1986 godine, došlo do ekološke katastrofe kada se zapalilo skladište sa raznim hemijskim materijama, koje su kasnije našle put do tokova Rajne, što je dovelo do pomora ribe i živog sveta u vodi, nekih vrsta čak i do istrebljenja, a snabdevanje vodom za piće bilo je onemogućeno, tačnije zabranjeno. Sve ovo je dovelo do organizovanja Rajnskih drzava, kako bi se katastrofalno stanje popravilo i na dalje pratilo, sa ciljem izbegavanja sličnih nezgoda.

Danas reka Rajna izgleda potpuno drugačije. industrija se neprestano razvija, Duizburg je najveća rečna luka u Evropi, gradovi rastu, ali ipak živi svet se vratio u pređašnje stanje. Jegulje su ponovo čest ulov pecaroša, radi se na povratku lososa, a sam kvalitet vode je na zavidnom nivou i istu koristi preko 20 miliona ljudi koji žive u državama Rajnskog sliva.

Nadležni organi kontrolišu industriju (u Nemačkoj se voda testira na svakih 6 minuta, 24 časa dnevno i na najmanju promenu u kvalitetu/sastavu vode, istog trenutka se obaveštavaju nizvodni gradovi a fabrike u zoni testiranja se privremeno zatvaraju do okončanja istrage), učesnicima rečnog saobraćaja su na raspolaganju obalni kontejneri za odlaganje otpada kao i brodovi koji će primiti staro ulje/filtere, sadržinu fekalnih tankova ili otpadne vode iz ugostiteljskih objekata duž obale. Pošto je akcenat svega napisanog na rečnom saobraćaju, valja spomenuti da su lađari prosto u obavezi da sačuvaju dobijenu potvrdu o “odlaganju” otpada, kako bi bili ispravni u slučaju kontrole.

Danas Dunav, druga Evropska reka po dužini sliva izgleda slično, ali nažalost, samo do naše granice.

iz nekog razloga, nakon ulaska u teritorijalne vode Srbije, ljudi zaboravljaju na pravila i propise, zdrav razum kao da nestaje i radi se sve ono što je bilo gde u svetu strogo kažnjivo, a sve to na štetu stanovnika Srbije.

Brodovi koji plove našim vodama bez kontrole mogu da ispuste sve ono što im je na teretu, a za šta bi u inostranstvu platili odlaganje, jer prosto – reč je o materijama opasnim po životnu sredinu. isto tako, da li zbog manjka mesta za odlaganje otpada na obali, nepostojanja kontrole ili neodgovornog ponašanja, zatičemo gomile smeća u matici reke. Možda ovom poslednjem dosta pomažu ugostiteljski objekti duž obale i bahati pojedinci, ali to svakako nije ni toliko bitno.

U naše reke se iz fabrika bez bilo kakve kontrole i reda ispušta sve i svašta, pa smo svedoci bezbroj događaja gde se u centru grada boja vode menja iz sata u sat, a reakcije nadležnih nema ili se odgovornost prosto prebacuje sa jedne službe na drugu, sve dok voda ne odnese otrove dalje, a javnost zaboravi na nemili događaj. Sa svakim sličnim slučajem se uništava biljni i životinjski svet, što može imati nesagledive posledice po društvo u celini. isto tako moramo biti svesni činjenice da i sami koristimo tu vodu u svakodnevnom životu.

Nema potrebe svaljivati krivicu na nekog drugog ili tražiti izgovore, već se na vreme, tačnije čim pre, okrenuti problemu i raditi na onome što su drugi uveliko sproveli u delo: kontrolu industrije, prečišćavanje komunalnih otpadnih voda iz gradova, suzbijanje divljih deponija, dovoljan broj kontejnera na obali, obavezno uvođenje brodova za prihvat otpada sa plovnih objekata, kao i kontrola istih i ono najbitnije – edukacija najmlađih.

Naftne mrlje, pomor ribe, nepregledni niz džakova smeća, leševi uginulih domaćih životinja, plastičnih flaša i ostalog smeća mogu postati prošlost, samo i jedino ako se sami potrudimo da nešto promenimo na bolje.

Možda nam ipak, pre svih gore navedenih mera, treba malo zdravog razuma, jer ukoliko sami ne želimo sebi da pomognemo, niko drugi to neće uraditi umesto nas.

Kapetan Goran Stanimirov
zapovednik vrste A